|
|
Павле Станојевић
секретар Матице
српске
Рођен у Шапцу 14.
септембра 1946. године. Историчар уметности, син Станоја Станојевића,
ветеринара и Милице рођене Црнобрњић, учитељице; потиче од Станојевића
који се у списима новосадског Магистрата помињу половином 18. века, а
чија старина води до првог познатог претка Станоја, судског писара из
Водена, данас у Грчкој.
Основну школу учио је у
Пећинцима, а матурирао у сремскомитровачкој гимназији 1965. године.
Студирао најпре на Вишoј педагошкој школи у Београду, на групи за физику
и хемију, где је током наредне три године положио све испите, осим дела
дипломског из хемије. Уписао се затим на Филозофски факултет у Београду,
на групи Историја уметности, музеолошки смер, а студије окончао 1975.
године, са просечном оценом 8,88; за успех током студија добио награду
Министарства културе СР Немачке и награду „Константин Данил” Народног
музеја у Зрењанину. У међувремену (1973/74) одслужио војни рок, а две
године радио у Институту за историју уметности у Београду, као сарадник
у писању Српске библиографије. Бавио се уметничком фотографијом.
По завршетку студија
запослио се у Покрајинском заводу за заштиту споменика културе у Новом
Саду; од 1979. до 1982. године био је начелник истраживачког сектора у
Заводу, а водио је послове на обнови манастира Петковице у Фрушкој гори,
као и заштиту књижевно-архивског материјала. Непосредно је учествовао у
вишемесечном сређивању архивске грађе у манастирима и црквама по
Војводини, међу њима и у Месићу, Крушедолу и у самостану у Бачу. Године
1981. организовао је југословенско саветовање о спречавању нелегалног
извоза покретних споменика културе, а на њему је имао уводно излагање о
превентивним мерама у заштити таквих споменика.
Половином 1982. прешао
је у Галерију ликовне уметности – збирку Рајка Мамузића, за управника, и
тамо се задржао све до краја 1986. године; тих година организовао је
двадесет студијских изложби најпознатијих југословенских сликара и
вајара, међу којима Младена Србиновића, Миће Поповића, Александра Зарина,
Еде Муртића, Златка Прице, Лазара Возаревића, Зорана Петровића; за
већину изложбених каталога написао је предговоре, а за многе од њих био
је технички и ликовни уредник. Почетком 1986. године осмислио је и
организовао велику аукцију слика и скулптура, прву те врсте у Новом
Саду, под називом Повратак светлости, чији је приход био намењен
новосадској Очној клиници; за ту приредбу (истовремено и изложбену),
обогаћену новим медијским и маркетиншким приступом, која је окупила 118
уметника и трајала више од месец дана, и током које је одржан низ
концерата озбиљне и забавне музике, добио је годишњу награду СИЗ-а
културе Војводине (1987).
Током наредне три
године, као помоћник покрајинског секретара за културу, покренуо је,
између осталог, и програм за побољшање смештајних услова војвођанских
архива, њихово опремање новим металним полицама, уређајима за
фотокопирање и камерама за микрофилмовање.
Децембра 1989. године
прешао је у Архив Војводине, на место управника. Захваљујући његовој
предузимљивости, у преуређеној архивској згради у самом градском центру,
остварен је циљ да се, организовањем разноврсних културолошких програма
и активности, промени уобичајено јавно мишљење о архивима као „мртвим”
местима, те да Архив Војводине постане препознатљив у српској културној
средини, не само у Новом Саду. На месту управника остао је пуних
тринаест година. Организовао је и руководио сређивањем српских црквених
и манастирских архива по Војводини и у Араду (Румунија) и у Коморану
(Словачка). Тих година организовао је и припремио на десетине врло
посећених изложби (неке од њих биле су ауторске), представљања појединих
књига из разних области и бројна предавања на разне историографске теме;
у Архиву су излагали или говорили најпознатији уметници, историчари,
писци и књижевници из наше земље и иностранства. Архив Војводине први је
у Југославији (1989–1991) урадио рачунарски програм за архивистику;
поред тога што је представљен на Интернету („веб-сајт”), он је на
компактном диску објавио све податке о сопственој историји, архивским
фондовима, запосленима, културно-просветним и образовним активностима и
друго. За тако разноврсну делатност, Архив Војводине добио је више
признања, од којих ваља истаћи први пут додељену награду за најбољи
архив у Србији, „Златна архива”, из фондације Александра Арнаутовића
(1999).
Сам или у коауторству,
приредио је четрнаест тематских изложби и за све њих написао каталошке
предговоре: Граничарске униформе од 17. до 19. века (1990); Занатске
исправе у архивима Војводине (1993); Нови Сад на средњовековним
земљописним картама (1993); Архивски фондови у Архиву Војводине (1996):
Пробој Солунског фронта (1996); Оснивање Прве српске добровољачке
дивизије у Одеси (1996); Насељавање Срба у Русији средином 18. века
(1997); 1848. година у Војводини Српској (1998); Војвођански екслибрис
(1999); Историја банкарства у Војводини (1999); Хиландарска ходољубља
(1999); Тамбураши на старим разгледницама и документима (2000); Јован
Дучић у документима и на фотографијама (2000); Трагови прошлости у
архивској грађи Архива Војводине (2001).
Почетком деведесетих
година прошлог века обновио је издавачку делатност Архива, кроз
библиотеку научно-информативних средстава и библиотеку посебних издања,
са преко осамдесет каталога и књига, издатих самостално или у сарадњи са
Српском академијом наука, Архивом Србије или Словенским институтом из
Новог Сада; посебно место међу тим издањима заузима књига Павла Јозефа
Шафарика О пореклу Словена, по Лоренцу Суровјецком из 1828, за ту
прилику преведена са немачког језика и са Станојевићевим Предисловијем
издата 1998. године. Са циљем да се обележи тристота годишњица Велике
сеобе (1990) и да се прикажу најновији научни резултати научних
истраживања ране прошлости и писмености словенских народа, организовао
је одвојене циклусе од по десет предавања, на којима су предавачи били
наши најпознатији стручњаци из тих области.
Јануара 2003. године
прешао је на рад у Архив Српске академије наука и уметности у Сремским
Карловцима, на место директора. Петнаестог маја 2004. године изабран је
за секретара Матице српске, што укључује и чланство у њеном
Председништву.
Био је члан уредништва
Фото-кино ревије, јединог фото-кино часописа у Југославији; председник
Фото-кино клуба „Бранко Бајић” у Новом Саду; председник Савета за
фотографију Фото-кино савеза Војводине (1980–1983); секретар и
председник Секције историчара уметности Војводине и члан Председништва
Друштва музејских радника Војводине (1980–1984); председник Друштва
историчара уметности Србије и члан Председништва истородног Друштва
Југославије (1985–1989); иницијатор и организатор рада ликовне колоније
„Пчеса” и изложби њених аутора у Галерији Матице српске (1982-1985); у
истој Галерији организовао две изложбе фотографија најпознатијих
професионалних фотографа из целог света (1984. и 1986); председник
Друштва конзерватора Војводине (1988–1991); од 1991. члан двају одбора
САНУ (за Први српски устанак и за 1848) и члан Одбора у Матици српској;
од 1987. године члан Удружења ликовних и примењених уметника Војводине;
на симпозијуму „Хуманизам и уметности” (Москва, 1989) учествовао са
радом Уметничко дело и његове хуманистичке поуке, члан редакције и
технички уредник архивистичког часописа Архивски преглед, јединог те
врсте у нас (1998–2003); учествовао у бечким преговорима (1993)
архивских делегација бивших југословенских република о расподели
архивске грађе после распада Југославије; од 1998. до 2000. године радио
на сређивању архивске грађе у Хиландару.
Објавио преко осамдесет
стручних радова и тридесетак предговора за каталоге различитих изложби;
његове прилоге објављивали су Дневник из Новог Сада, Поља, Мисао, Збиља,
Наша реч, Српска застава, Фото-кино ревија, Уј симпозијум, Свеске за
историју Новог Сада, Свеске историчара уметности Србије, Зборник за
заштиту споменика културе; сарадник у Енциклопедији Новог Сада,
Енциклопедији Војводине и Енциклопедији српске историографије.
Поводом 150 година
службе која се бави заштитом споменичког наслеђа у Србији награђен
Златном плакатом Друштва конзерватора Србије (1995); добитник Златне
значке Културно-просветне заједнице Србије (1999).
Један је од оснивача
Српског народног покрета „Светозар Милетић”, најпре био председник
његовог Извршног одбора, а потом председник Сабора.
Има троје деце; Ивану
(1973), свршила је гимназију, Станоја (1981), студира право, и Тијану
(1983), студира спортски менаџмент.
БИБЛИОГРАФИЈА:
Монографија насеља Ченеј (1986); Примедбе на Ликовну енциклопедију
Југославије (1987); Попис сликара и вајара у Војводини књ. 7 (1989);
Прва монографија манастира Хиландара, студија (1998). |
